Istorija stomatologije
Osim pisanih dokumenata, u mnogim arheološkim nalazištima su pronađeni materijalni dokazi koji ukazuju da su se ljudi još u davna vremena bavili nadoknadom izgubljenih zuba. U grobovima Etruraca (10 - 4. vek p. n. e.) pronađeni su izuzetno očuvani primerci zubnih proteza. Oni su protetske nadoknade izrađivali od zlatnih traka. Stari Feničani su pravili proteze od zlatne žice.[1]
Hipokrat i Aristotel su pisali o zubima, njihovom lečenju, vađenju zuba kleštima i upotrebi žice za učvršćivanje rasklimanih zuba. U doba Rimljana od zlata su se pravili zubi i zubni mostovi. Rimljani su veliku pažnju poklanjali higijeni, pa su zube prali solju i usta ispirali vodom. Umesto čačkalice su koristili riblje kosti. Celzus je pisao o tretmanu zubobolje i fraktura vilice. Galen je prvi izvršio klasifikaciju zuba na sekutiće, očnjake i kutnjake. Znao je da se unutar zuba nalazi živac i jedan je od prvih koji je govorio o punjenju zuba.[1]
U srednjem veku je najnaprednija bila arapska medicina. Avicena je zubobolju objašnjavao delovanjem crva. Poznati arapski hirurg, Abulkazis je napisao enciklopediju medicine pod imenom „Al Tasarif“ u kojoj je, između ostalog, opisao i zubne instrumente. On je smatrao da nedostajući zubi trebaju biti zamenjeni veštačkim, ljudskim ili zubima napravljenim od volovskih kostiju. U periodu od 11. do 15. veka dolazi do velike stagnacije zubne medicine. U to vreme se pod uticajem crkve monasi i lekari nisu bavili zubnom medicinom, hirurgijom i drugim manuelnim poslovima, prepustivši te poslove berberima. Oni su bili priučeni i često su intervencije izvodili na javnim mestima, po sajmovima itd. U 13. veku u Francuskoj je osnovano udruženje berbera, a vremenom su se oni podelili u dve grupe. Jedni su bili hirurzi (koji su radili komplikovane operativne zahvate), a drugi su bili hirurzi-berberi koji su vršili puštanje krvi i vađenje zuba.[1]
